Pekinški Koncenzus

Kina je u poslednjih 30 godina bila scena najvećeg ekonomskog razvoja u istoriji. Pod budnim okom komunističke partije Kine, zemlja je prešla put od ekstremnog siromaštva do bogate, tehnološki razvijene države u roku od jedne generacije. Ovaj model razvoja ima svoje ime: Pekinški Koncenzus.

Godine 2004. rad po naslovom „Pekinški Koncenzus“ je objavio američki novinar i publicista Joshua Cooper Ramo. Prvi je doveo u pitanje zapadni model ekonomskog razvoja koji zahteva demokratske institucije kao temelj emancipacije. Mnogi kritičari, uključujući i pisca ovih redova, su odbacili njegove ideje uvereni da jedino maksimalna društvena sloboda može osloboditi ljudski resurs zarad višeg standarda. Diktatorski, jednopartijski sistemi su se nakon Drugog Svetskog Rata pokazali kao ekonomski luzeri. Pad Sovjetskog Saveza je bio poslednja potvrda da je ‘Vašingtonski Koncezus’ jedini put ka ekonomskom pa samim tim i društvenom razvoju.

Nakon skoro 20 godina, Ramine ideje su našle svoj put do akademske zajednice suočene sa Kinom koja se radikalno razlikuje od one iz tog vremena. Kina je bila samo 1.3% svetske ekonomije 2003. godine i kao takva beznačajna na svetskoj sceni. Italija je bila ekonomski veća od najbrojnije države.

Kineska ekonomija kao deo svetskog BDP-a 2011-2027. Izvor Statista.

Gornji grafikon ilustruje rapidno pozicioniranje kineske ekonomije koja danas predstavlja petinu globalne privredne aktivnosti. Jedino je američka privreda veća, ali ovaj tempo kineskog razvoja će do 2030. godine obezbediti azijskom tigru prvo mesto. Upravo je ova smena, koja se sada čini neminovnom, izvor značajnih geopolitičkih trzavica kojima svedočimo u poslednje vreme. Demokratski ekonomski razvoj je praktično nokautiran.

Nerazumevanje kulturoloških specifičnosti, brutalno ponašanje Međunarodnog Monetarnog Fonda i Svetske Banke, kao i pljačkaške privatizacije su ostavile traga po svetu prema Vašingtonskom Koncenzusu. One size fits all princip se pokazao kao nemoguć u praksi i često je ostavljao ekonomski ojađenu populaciju uz formiranje demokratske, ali korumpirane elite.

Ne moramo dalje od Balkana da mrdnemo u potrazi za primerima. Nakon komunističkog raspada, državice koje je izrodila mrtva Jugoslavija su prošle brutalnu tranziciju gde je bilo više gubitnika nego dobitnika. Po jednoj anketi index.hr čak 82% hrvata izjavljuje da se bolje živelo u Jugoslaviji. Ako je tako u Hrvatskoj, čija je imigracija najviše radila na uništenju komunističke Juge, kako li se ostatak Balkana oseća? Moram napomenuti da ovo smatram i ličnim porazom jer sam tokom devedesetih bio ubeđen da je demokratska sloboda temelj svih društvenih tokova i kao takva jedini legitimni model razvoja.

Ono što je mene, i armiju drugih demantovalo, je fascinantan rast kineske srednje klase kao osnove kineske ekonomske moći. Posmatrajući američku srednju klasu, kinezi su, to jest predsednik Deng Xiaoping, shvatili da je ovaj deo društva izvor ekonomske moći. Davne 1978. godine on otpočinje reforme koje će se pokazati kao najbitnije u istoriji. U godinama koje slede ekonomija raste preko 10% godišnje, izvlačeći milione iz ekstremnog siromaštva koje je vladavina Mao Cedunga ostavila iza sebe.

Prema radu renomiranog Pew Istraživačkog Centra, 2000. godine Kina je imala nekih 40 miliona stanovnika klasifikovanih kao srednja klasa. To je oko 3% populacije, što je Kinu svrstavalo u zemlje u razvoju. Taj procenat dostiže skoro 51% 2018. godine kada je istaživanje objavljeno. Isti istaživački centar tvrdi da SAD imaju oko 52% populacije unutar ove klase koja je od sredine prošlog veka do danas bila glavni motor globalnog razvoja. Kao što su američki penzosi 80tih špartali evropskim turističkim destinacijama, trošeći višak love iz svojih penzionih fondova, tako danas gledamo kineske grupe kako izgubljeno zveraju po evropskim metropolama. Dok Zapad i dalje klasifikuje Kinu kao zemlju u razvoju, nemoćan da zaustavi njen privredni rast, ekonomistima je jasno da je Kina razvijena i bogata država.

Najveći uspeh kineskog modela je ilustrovan u ovogodišnjem izveštaju Svetske Banke pod naslovom: Four Decades of Poverty Reduction in China. U poslednjih 40 godina Kina je isčupala 800 miliona ljudi iz ekstremnog siromaštva. Studija je još jedan od razloga zašto Pekinški Koncenzus ima sve više pristalica jer legitimizuje manjak demokratskih institucija zarad bržeg privrednog razvoja. Argument da je manjak društvenih sloboda nemoralan bledi ako taj isti sistem drži ljude u totalnoj bedi. Homo sapiensi prvo glasaju stomacima jer tek kada ih napune mogu racionalno da razmišljaju o daljim potrebama.

Ovo je samo još jedna potvrda Pekinškog Koncenzusa jer su kineski zvaničnici prošle godine objavili da je Kina iskorenila ekstremno siromaštvo. Zapad je tek sada dobio potvrdu jer tradicionalno beli čovek sumnja u sve što dolazi od ‘obojenih’. Vrednosti, koje su Zapadu postale oružje u delegitimizaciji svakog modela koji odskače od Vašingtonskog, su postale ostatku sveta sumnjive, kao izvor latentnog rasizma čiji je pravi cilj nastavak dominacije belog čoveka nad ostatkom sveta. Decenije su prošle a Afrika, Južna Amerika i drugi delovi sveta i dalje grcaju u bedi uprkos velikom bogatstvu koje se akumulira svake godine. Dok Zapad baca bombe uterujući demokratiju, Kina gradi luke i autoputeve.

Upravo je ovaj princip privlačan zemljama u razvoju. Dok od amerikanaca i evropljana mogu da očekuju dalje siromašenje, uz konstantno popovanje o demokratiji i vladavini prava, od kineza dobiju brzu lovu da naprave branu. Bez dugogodišnjih studija i miliona bačenih na korumpirane savetnike, koji po pravilu dolaze sa Zapada. I bez privatnog sektora kome je ekonomski razvoj neke male države poslednja rupa na svirali.

Pad ekstremnog siromaštva u Kini 1978-2019. Izvor Svetska Banka.

Zato je kineski Belt and Road Initiative, strategija koju je Kina objavila 2013. godine toliko privlačna za 70 država koje obuhvata. Sa nadimkom Novi Put Svile, investiciona inicijativa ima plan da izgradi infrastrukturu širom Afrike, Azije i Evrope u zemljama u razvoju. Dočekana i primenjivana sa oduševljenjem u većini destinacija, na Zapadu izaziva sumnju i neosnovanu kritiku koja se svodi na to da će te države postati dužnički robovi Kine, floskula zgodna za tabloidske medije i one koji to đubre čitaju. Kao ekonomista ne znam kako se u modernom svetu postaje dužnički rob, kada svaki suvereni bankrot može sve te dugove da izbriše preko noći. Možda će Kina krenuti da vojno napada države koje odluče da ne vrate dugove?

Pekinški Koncenzus je započeo svoj život kao opskuran rad jednog novinara. Kako godine prolaze, model dobija na legimitetu isključivo zbog neočekivanih rezultata. Mislim da su i sami kineski komunisti iznenađeni rapidnim privrednim razvojem koji nosi sa sobom.

Teorija da ekonomski razvoj neminovno vodi društvenim slobodama pada u vodu jer je Kina iz godine u godinu sve autoritativnija. Zapad i dalje misli da je pad komunista u najstarijoj civilizaciji neminovan. Kako vreme prolazi i demokratija globalno slabi, ovaj scenario je sve dalji od naše budućnosti. Pekinški Koncenzus je postao realna alternativa.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: