Mikser House Đe Si? Fališ Beogradu i Evropi

Najbolji sir koji sam ikada gricnuo sam pazario u Mikser House-u pre nekoliko godina. Bila je to neka izložba hrane malih srpskih proizvođača na koju smo svratili onako usput, pre izlaska u dgra. Taj kozji sir mi i danas ‘luta kroz terase svijesti’.

Otvoren 2012. godine kao konceptulni prostor, Mikser je imao šmekersko osmišljen enterijer, sa funky prodavnicom i svakovečernjim događajima. Tu ste mogli da čujete srpske bluzere, da prisustvujete raznim debatama ili jednostavno svratite na piće pre ili posle večere. Ko je u Mikser dolazio, zna o čemu pričam a ko nije š’a da ti radim, mnogo si propustio/la.

Mikser je čedo bračnog para Lalić, Maje i Ivana, sa kojima sam ručao u staroj kafani Vuk pre neki dan. Uz ajvar, kajmak i rakijicu lementirali smo o sudbini ove ideje koja je imala šansu ne samo da osvoji Balkan, nego i čitavu Evropu. Ona arhitekta, a on pisac i profa, deo su urbanog jezgra Beograda kao što je Pobednik deo Kališa. Kada ih sretneš na gomili odmah ti je jasno odakle je došla i kreativnost i čudna toplina tog kulturnog unikata koji beograđani stalno pominju ali nikako da obnove.

I tu dolazimo do ključnog pitanja: kako obezbediti kontinuitet kulturnih fenomena bez oslanjanja na državne resurse? Supruga Nevena mi je još pre desetak godina postavila očiotvaračko pitanje: zašto srbi grade zdanja koja ne mogu redovno da održavaju? Moj američki mozak je došao do brzog odgovora i objasnio da sredstva potrebna za održavanje ne obezbedimo unapred i onda ne znamo kako da platimo redovne troškove. Svako zdanje traži mesečna sredstva za opravke, čišćenje i održavanje. Tako u New York-u za stan plaćaš mesečno održavanje na koje se ugovorno obavežeš pri kupovini nekretnine. Cifre su uvek visoke ali je zato svaki ulaz sređen, čist kao suza i neretko ima čuvara. Njujorčani se ne hvale poršeima i roleksima nego visinom mesečnog održavanja koje plaćaju. Cifra ti odmah kaže u kakvom kraju i u kakvoj zgradi žive. Scene beogradskih ulaza i zajedničkih prostorija ne moram da vam opisujem, grcate u njima svakodnevno.

Isto je i sa kulturnim zdanjima. Neko mora da plati sav taj kulturni plezir. Mikser je imao savršenu lokaciju, usađen usred Savamale i njenog brehtovskog feeling-a, sa razvaljenim fasadama i samostojećim apokaliptičkim zidovima. Pohađao sam OŠ Radojka Lakić, iza ćoška na štajgi tako da mi čitav taj potez budi samo toplinu oko grudnog koša. Sivilo, picin park, bioskop Partizan i Savamala su razvaljeni Beograd koji ružnoću pretapaju u duh. Mikser House prostor su iznajmljivali od privatnog vlasnika, pa su bili izloženi tržišnoj neumoljivosti. Nakon trećeg poskupljenja bili su primorani da napuste prostor na opšti šok svojih fanova.

Pokušali su da premeste Mikser na Dorćol kao i da otvore sledeći u Sarajevu. Festival živi ali je house na žalost trenutno čardak ni na nebu ni na zemlji. Koncept je zahtevao bazu, centar iz kog bi se koncentrični krugovi kulturice širili prvo na Balkan pa onda i na ostatak Evrope. Srbija je na taj način propustila šansu da dobije ‘generalštab’ koji ovoga puta ne bi uticao na region i Jevropu puškam nego perom.

Lalići su imali pravi instinkt – stvoriti kulturni koncept koji će održavati sam sebe. Bez učešća države i smrdljivih kulturnih institucija. Kao neko ko na kulturu gleda opet tim američkim mozgom, na ručku sam ušao u svoju standardnu tehno-anarhističku tiradu veselog egzistencijaliste. Ivan me zna ali prvi susret sa Majom je ostavio u mini-šoku dok sam joj objašnjavao da je budućnost umetnosti u veštačkoj inteligenciji i eliminaciji Homo sapiensa sa scene. Ali Maja se nije dala zbuniti rakijskim izlaganjima propalog filozofa tako da je razgovor vešto vratila na zemlju.

Evropa trenutno nudi sredstva za projekte ovakve vrste. Mikser koncept je savršen primer šta Balkan može da ponudi trulom Zapadu: kulturološku mučkalicu  umetnosti, dizajna, hrane i istorije. Taj miks je već spakovan u projekat Mikser House. Zaključili smo da Srbija ne može da priušti da Mikser ostane ‘trajno zatvoren’ kao što nam to zli google search gura pod nos.

Rastali smo se jer sam žurio na golf ali uz čvrsto obećanje da ćemo pokušati da oživimo koncept. Preuzeo sam na sebe da pomognem oko biznis plana i osmišljavanja načina kako da koncept prihoduje na održiv način. Ivan i ja bi verovatno i dalje krčmili boemske teme u kafanskom dimu ali nas je Maja navukla na ono ‘what’s the next step?’ Pa da se nađu sredstva za održivo postojanje Miksera. I naravno da se isti vrne u zavičaj, našu slatku smrdljivu Savamalu. A odatle u okupaciju trule Jevrope.