Biti Apolitičan – Slučaj Milice Vučković

Za sebe uvek govorim da sam apoličan. Nekoliko je razloga je za tu tvrdnju. Prvo kapitalista sam i od društva mi je potrebno da je demokratsko i da ima pravni sistem koji temeljno štiti pojedinca i imovinu. Drugo anarhista sam po političkom ubeđenju i smatram da Homo sapiens neće kolektivno biti srećan dok se ne vrati totalnoj slobodi iz koje je i potekao. Među političkim opcijama na izborima nema moje opcije jer su sve demokratskog tipa. I konačno filozofski sam se opredelio za egzistencijalizam koji je po meni najjasnije formulisala velika filozofkinja Simone de Beauvoir. Za mene je demokratsko uređenje samo prelazni period koji treba izdržati.

Milica Vučković, srpska spisateljica i slikarka, je uzburkala javnost u emisiji Utisak Nedelje, jer je na određena pitanja o srpskoj politici rekla ne znam. Strašan zločin među srboserima. Kako može? Nemaš pravo da nemaš mišljenje. I razni drugi, uglavnom prizemni komentari su pljuštali društvenim mrežama. Četnici i partizani, pobornici prve i druge Srbije, su penili sa svojih kvazi intelektualnih čeka kako je, u suštini, apolotičnost neprihvatljiv društveni stav. Jedan od komentatora mi je čak napisao da ako se ja ne budem bavio politikom, baviće se ona mnome. Kakva elegantna, ali suštinski brutalna pretnja.

Godinama govorim da veći deo Srbije pripada trećesrbijancima, to je jest onima čiji dedovi niti su ‘imali pola Beograda’ niti su iste imaginarne nepokretnosti ’45-te oslobodili’. Drugim rečima, većina nas je za demokratsku, ekonomski stabilnu državu, koja neće biti taoc niti jedne ekstremne politike – kako desne tako i leve.

Ali, kako smo videli na koži jedne Milice umetnice, ako nemaš mišljenje o svakom političkom ispljuvku u ovoj zemlji, nisi dostojan javnog postojanja. To često osećam na svojoj koži. Kao neko ko ne gleda TV, nikada, šta god da se prikazuje, nisam u toku sa sitnodušnim političkim previranjima srbalja i njihovih neprijatelja. Dnevne novine nemam na telefonu i obaveštavam se iz nedeljnika, knjiga i društvenih mreža. Odavno sam skontao da dnevna politika donosi uglavnom anksioznost. Kao što je i kod Milice bila primetna kada je Olja Bećković manipulatorski prebacila temu sa opšte priče o slobodama na srpske izbore. Devojka je zamucnula?!? Na lomaču s njom!

Na društvenim mrežama su siktali uglavnom srednjoškolci. Srbija, jedna od najslabije obrazovanih zemalja u Evropi, gde ni 10% odraslih nemaju fakultetsku diplomu, prednjači u utrci za mišljenjem o svemu i svačemu. Komentarišemo filmove koje nismo gledali, lupetamo o knjigama koje ni na polici nismo videli, i naravno imamo mišljenje o svakom političkom povetarcu koji prhne.

Srednjoškolci, to jest funkcionalno nepismeni srblji vladaju ovom zemljom decenijama. Podeljeni u svoje četničko-partizanske rovove oni nas uvek svlače na najmanji društveni delilac, to jest sebe. Zemlja gde se politički lideri od 45-te uporno ulaguju najnižim društvenim slojevima – siromašnima i neobrazovanima, ne može da očekuje bolji politički diskurs od ovog kog imamo. Priča o stvaranju elite je u nas uvek prazna – čitav sistem je takav da se elita ne stvori. Jer zemlja u kojoj se faklultetske diplome pazare kao p’o kile bureka, nema i neće imati elitu. Procena je da je preko 80% doktorata u Srbiji, ili totalni ili delimični falsifikat.

A onaj koji je jedva srednju školu završio mora da ima mišljenje. Bez mišljenja samo dalje kopa svoj kompleks inferiornosti . Ne razume da nauka počiva na realizaciji da nešto ne znamo i da hoćemo da saznamo, ali mukotrpnim naučnim radom, a ne bezopletim lupetanjima.

Ako sam nešto naučio na studijama u SAD i kasnijim radom u visokim finansijama to je zlatno pravilo ćutanja. Ako ne znaš, onda ćutiš. U krajnjem slučaju pitaš, ali neobavešteno lajanje je veliki greh koji brzo diskredituje većinu srednjoškolaca u intelektualnim raspravama. Jedan od mojih američkih kumova, koji obožava našu kulturu i Balkan, mi je jednom pijan tiho saopštio: „neverovatno je sa koliko samopouzdanja ovi tvoji govore o stvarima o kojim ne znaju ništa.“ I onda se čudimo odakle toliko antivaksera i teoretičara zavere. Meni je čudno da se 50% Srbije vakcinisalo, očekivao sam daleko manji broj.

Dragi sugrađani, apolitičnost je ne samo pravo, već po meni najmoralniji stav unutar jedne demokratije. Ne učestvovati u dnevnom politikanstvu, ne boriti se za ‘narod’ i dobro živeti je ideal kome moramo individualno težiti. Ne napadati mučno jednu društveno uspešnu Milicu već je dići na pijedestal uzora mladim ženama kako usred Srbije možeš da budeš opuštena feministkinja koja je i materijalno situirana.

Peščanikov slogan je ‘ako vam je dobro, onda ništa.’ U duhu obraćanja samo bednima i ubogima, ovo je savršen primer da trećesrbijanci, dakle veći deo nas, nismo dobrodošli u njihovom političkom diskursu. Pa zašto se onda čudite ako nam se gadi većina političkih aktera? Zašto onda padanje u nesvest kada sve više nas sve glasnije smatra da su svi političari isti – sebični manipulatori javnog mnjenja zarad ličnih interesa.

Dobar aspekt ove epizode je što su se glasovi apolitičnih konačno čuli. Milica je danas mnogo poznatija nego pre mesec dana, i nadam se da će njen uticaj na mlade, naročito žene, biti sve veći kako godine prolaze. Često slušamo lamente kako bi voleli da živimo u politički dosadnoj zemlji. Pa isključi TV i prestani da kupuješ novine, pa ćeš brzo videti kako je politički dosadno i kako se tvoja sudbina neće promeniti za jedan atom zbog tvoje apolitičnosti.

Demokratiji moram da priznam da ima moć da ogoli svako društvo. Sav prljav veš se vidi. Sloboda govora nije samo bitna da bi se pametni oglasili, već da bi čuli mišljanja svih polupismenih ekstremnih idiota koji su među našim porodicama, prijateljima i kolegama. Pametne demokratije marginalizuju ove spodobe, a glupave ih guraju u političke vode. Zato u Srbiji imate toliko odvratnih političara od čije nam se dijalektike prevrće stomak. Gledajući se i dalje preko nišana, oni uporno pokušavaju da nas odvuku u svoje partizansko-četničke rovove svojih nepismenih predaka lažnih heroja. Jednom sam mom partneru u hedge-fondu u Londonu, koji je nemac, u zezanju rekao da za Srbiju ne brine, jer još nije stigla depeša da su nemci započeli Drugi Svetski Rat. A kad će stići ne znamo.

Odoh sad da igram golf i ne pogledam dnevnik. Smrt fašizmu, ali i komunizmu.