Sajgon u Avganistanu

Naslovna fotografija je neproverena informacija da je u helikopteru Ašfar Gani, predsednik Afganistana.

30. aprila 1975. godine svet je preko malih ekrana svedočio konačni slom američke agresije na Vijetnam. Slavne scene helikoptera koji sa vrha ambasade kupi očajne su duboko urezane u američku političku psihu.  Nekada malobrojna gerilska vojska niskih i mršavih vijetkongovaca na čelu sa komunistom Ho Ši Minom je nadirala snagom od 150.000 izmorenih ali fanatično odlučnih proletera. Tokom dana uz pomoć preko 100 letova helikopterom je evakuisano 7000 zapadnjaka, članova Severne Vijetnamske vojske i njihovih porodica. Mnogi su gledali u hororu kako poslednji helikopter odleće znajući da ih čeka sigurna smrt u rukama komunista.

Ovih dana svedočimo naletu Talibana u njihovom blitzkrieg osvajanju svakog grada i uporišta na putu ka glavnom gradu Afganistana Kabulu. Vojska odrpanih mudžahedina se lagano odupire svakom otporu vladinih snaga iako je odnos 1:5. Prema proceni Centra za Terorizam slavne američke vojne škole West Point, Talibani u Avganistanu broje oko 60.000 vojnika. Predsednik Biden je doneo odluku da do simboličnog 11. septembra ove godine povuče i poslednjih 2.500 američkih vojnika iz katastrofalnog rata koji tačno traje 20 godina.

• 

Rat u Vijetnamu je odneo preko 58.000 američkih života uz jasnu poruku Ho Ši Mina: „Ubićete deset naših ljudi, a mi ćemo ubiti jednog vašeg, i na kraju ćete se vi umoriti“. Tako je i bilo.  Prema istraživanju profesora Guenter Lewy-a sa univerziteta Amherst, genocid u Vijetnamu je odneo preko 1.3 miliona života. Tabela koja sledi klasifikuje žrtve i danas se njegova istraživanja smatraju najrelevantnijom viktimološkom klasifikacijom ovog konflikta.

• 

Rat u Afganistanu je trajao takođe 20 godina ali je odneo mnogo manje žrtava. Sistematskih viktimoloških istraživanja u ovom konfliktu nema jer NATO odbija da sarađuje sa akademijom i otvori dokumentaciju o broju žrtava. Ubijeni civili se broje tek od 2009. godine iako je rat zvanično počeo u oktobru 2001.  Od tada je ubijeno 38.000 nevinih ljudi ali nemamo klasifikaciju kako i od koga su stradali. Ono što je dokazano je rad novinara Julian Assange-a koji je putem svoje tehnologije wikileaks otkrio na desetine zločina prema civilima i novinarima od strane NATO armade. Zbog dokaza koje je svetu obezbedio i klasifikovao konflikt kao još jedan genocid, novinar Assange truli u britanskoj tamnici čekajući izručenje SAD. Apelacija višeg suda u Londonu je u procesu odluke da li da se poništi zabrana njegovog izručenja jer ga u Americi čeka mučenje i sigurna smrt. On se nalazi u ovom beznađu već deset godina baš zbog novinarskog istraživanja rata u Afganistanu.

Podsetimo se zašto su religiozni američki lideri udarili na isto toliko religiozne Talibane koji su u tom momentu vladali drevnim pustinjama Afganistana. To je bila direktna odmazda za napade 11. septembra 2001. godine kada su velelepne kule Svetskog Trgovinskog Centra u New York-u srušene za manje od sata. Tada sam radio na Wall Street-u za moćni J.P. Morgan i u narednim nedeljama išao na 13 sahrana drugova iz finansijske industrije koji su se tog dana našli na poslu. Nikada ne izbegnem da pomenem svog bliskog prijatelja Steve Cherry-a koji je radio za firmu Cantor Fitzgerald i tog jutra nestao u dimu i šutu kula u kolapsu. I dalje sanjam naše lude noći devedesetih po klubovima New York-a i budim se u znoju zbunjen da je još živ. To je i jeste cilj terorizma: dugogodišnji mentalni teror. I dalje nemam snage da zovem njegovu udovicu jer kako udarim njen broj počnem da jecam nekontrolisano.

Talibani jesu krivi za mnoge zločine tokom godina ali da li su krivi za pečat terora koji je tog dana utisnut? Od 19 učesnika napada na kule njih 15 su građani Saudijske Arabije, dvojica iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, jedan libanac i jedan egipćanin. Svi povezani sa Al Kaidom i njihovim pokojnim vođom i šahidom Osama bin Laden-om. Dakle ni jedan afganistanac nije bio deo terorističke zavere. Zašto onda udariti na Afganistan?

Zapadne obaveštajne službe su bile u totalnom mraku. Al Kaida je bila opskurna decentralizovana organizacija koja je izbegavala elektronsku komunikaciju. Izveštaji koji su cirkulisali CIA-om su bili na toliko niskom nivou da nisu dopirali do dnevnog brifinga koji svako jutro čeka američkog predsednika u Ovalnoj Sobi. A narod je tražio krv.

Atmosfera u New York-u je bila nepodnošljiva. Smrad, sličan ovom koji se sa Vinče nakostrešio nad Beogradom ovih dana, je bio nihilistički. Mnogi su iz besa naivno tvrdili da je to smrad izgorelih tela naših drugova. Do tada kultivisani i visoko obrazovani ljudi su tražili osvetu. Bilo gde, po svaku cenu i odmah. Predsednik Bush je bio pod pritiskom kao nijedan američki predsednik do tada da pokrene ubitačnu mašineriju. Svaki argument protivan ovom je mogao da ti zaradi batine u sred restorana. Platonova kritika demokratije je pokazala lice Meduze: prosečan građanin se naslonio na svoje iskonske instikte u nemoći da racionalno sagleda situaciju. Pored mrtvih drugova izgubio sam par njih putem mučnih rasprava.

Osveta je naravno promašila metu ali je efikasno i brutalno razorila Afganistan i Irak. Američki nemir nakon prvog napada na jenki teritoriju je dobio svoj ventil a predsednik Bush pohvale iz skoro svih političkih uglova. Bilo kakva kritika je markirana kao izdaja nacionalnih interesa. Predsednik Bush je konačno i nagrađen drugim mandatom.

Vatru koju je on zapalio nije mogao da ugasi predsednik Obama. Iako je tokom kampanje kritikovao tada već besmislen konflikt dolaskom na vlast broj trupa u Afganistanu je dosegao vrhunac pod njegovom upravom.

Tako je i broj kovčega prekrivenih američkom zastavom krenuo da raste a nove generacije američkih woke klinaca da otvoreno kritikuju okupaciju i nazivaju je genocidom. Još dalekog 28. decembra 2014. Obama najavljuje kraj rata i NATO generali u Kabulu prave žurku u to ime. Predsednik šalje jasnu poruku dok vojnici tancuju:

„Zahvaljujući neverovatnoj požrtvovanošću naših boraca i borkinja u uniformi, naša ratna misija u Afganistanu se završava i najduži rat u američkoj istoriji dolazi do odgovornog kraja.“ Prodor Talibana ka Kabulu danas, skoro 7 godina nakon ovih reči je jasna indikacija da je na Zapadu lako početi rat, ali ga je skoro nemoguće okončati.

Interesi vojno-obevaštajne industrije su često oprečni interesima naroda pa i njihovim demokratski izabranim predstavnicima. Direktan trošak rata u Afganistanu je prema proceni Pentagona $778 milijardi od početka konflikta do septembra 2019. godine. Troši se oko $100 milijardi godišnje tako je do danas cifra blizu jednom bilionu dolara. Poređenja radi srpski BDP je nešto više od $50 milijardi. Da su SAD od pada Miloševića uložile ovaj novac u rekonstrukciju Zapadnog Balkana naš region bi uveliko uživao životni standard zapadnih zemalja kao i Nemačka nakog Maršalovog plana.

Važan deo predizborne kampanje Donald Trump-a je takođe bio vraćanje trupa iz Iraka i Afganistana. On je strasno zagovarao američki izolacionizam i tvrdio da će američke klince povući odmah po stupanju na vlast. Ali ni on, koji je ušao u otvoren konflikt sa svih 17 američkih obaveštajnih institucija, nije uspeo da se izbori sa komplikovanom vojnom administracijom i nepodnošljivim pritiskom velikih kompanija koje snabdevaju američku vojsku kao što su Lockheed Martin, Raytheon ili Halliburton.

Pomenimo samo Halliburton, čiji je predsednik upravnog odbora bio Dick Cheney, inače podpredsednik SAD za vreme mlađeg Bush. Cheney je takođe bio jedan od najvećih vlasnika akcija ovog konglomerata koji hrani vojsku po američkim bazama širom sveta. Samo 2005. godine dobili su ugovore vredne oko $5 milijardi za ishranu vojnika u Iraku. Kada je ugovor obelodanjen zvaničnici Pentagona su samo podigli ramena govoreći kako nije bilo vredno ozvaničiti ugovor jer ih svaki dan potpisuju na pretek.

Danas ova firma hrani manje od 2.500 vojnika u Afganistanu. Biden je odlučio da povuče okupacione trupe ali kako Taliban napreduje tako se dušebrižnici sa leve i desne strane javljaju i proglašavaju humanitarnu katastrofu. Napadi na predsednika su u stilu stare američke izreke: „damn if you do, damn if you don’t.“ U prevodu proklet si ako uradiš a proklet si ako i ne uradiš. Već trapavi mandat sklerotičnog Biden-a ulazi u fazu kada će svakog dana gledati slike kršenja ljudskih prava od šerijatski nastrojenog Talibana. Trump je već napravio tim koji će uskoro početi predizbornu kampanju sa fokusom na Taliban.

Ono što zapadni mediji prećutkuju je podrška većine afganistanaca Talibanu. Moji kontakti u pakistanskoj vojsci tvrde da preko 60% stanovništva, naročito siromašni i neobrazovani, podržavaju strogi šerijatski sistem koji pokret nudi. Mnogi bivši oficiri pakistanske vojske i obaveštajne službe otvoreno podržavaju pakistanski Taliban kao bazu za ratnike u Afganistanu. Preko 1600km nepristupačne planinske granice između ove dve zemlje je rasadnik za islamske fundamentaliste. Tu su zapadne vrednosti ne samo strane nego se smatraju krajnim zlom.

Kao i uvek civili će platiti ratne igre moćnika. Ratovi su i dalje ono što su uvek bili: brutalna ubijanja zarad osvajanja resursa. Možemo samo da se nadamo da će Zapad sesti sa Talibanom i organizovati neki novi Maršalov plan, jer jedino obrazovanje i investicije mogu da pomogni tim nesrećnim ljudima.