Rimtu ti ga Rio Tinto

Huči buka oko potencijalnog otvaranja rudnika litijuma u Srbiji. Iako je firma Rio Tinto tu od 2004. godine, i intenzivno istražuje isplativost lokacije, srbi su se ekološki osvestili tek u poslednjih godinu dana. Primetili smo da nam je vazduh zagađen, posle decenija trovanja iz toplana na ugalj, velikih državnih sistema kao što su Smederevo i Bor, kao i gomile krševa koji se vuku našim drumovima.

Kako je opozicija postajala sve slabija naspram političke armije SNS-a pre nešto više od godinu dana se pojavila aplikacija AirCare koja meri nivo zagađenosti vazduha. Sumira merenja sa državnih i drugih mernih stanica po opštinama i gradovima i putem aplikacije obaveštava nas kakav vazduh uzdišemo. Od jednom je građanima postalo bitno kakav vazduh im cepa pluća. Pre toga je decenijama sve bilo tip top i preko noći ode srpski zrak u mrak. Jedna od političkih organizacija koja stoji iza ove aplikacije je Ne Davimo Beograd. Ova aplikacija se može uzeti kao momenat kada Srbija postaje svesna ekoloških problema koje tište nju i ostatak sveta.

Jasno je da je čitav pokret ishod zaključka da je životna sredina verovatno najbrži način političkog organizovanja kilave srpske opozicije. Nema tu ničeg neligitimnog jer je čist vazduh deo političkog diskursa u svetu već decenijama. Komično je što smo ponovo na zečelju trenda koji je osvestio veći deo planete o uticajima ekonomskog razvoja na prirodu. Dok je u mnogim zemljama ekologija odmakla toliko da je skoro rešila sve veće zagađivače, mi se sada budimo kao redovni loši đaci koji svoje prelazne ocene po pravilu zarade na popravnom.

U ovom kasnom srpskom buđenju glavne dve mete eko političara su mini hidroelektrane i projekat rudnika litijuma u basenu Jadra kompanije Rio Tinto. Iako su naše termoelekrane i auto zagađenje prepoznati kao najveći zagađivači životne sredine u nas, glavni target su projekti koji su po svojoj prirodi vezani za proizvodnju čiste energije.

Srpska vlada je odredila target od 40% do 2040. godine nivoa proizvodnje električne struje iz obnovljivih izvora. Trenutno smo na 21%, uglavnom zbog veličine hidrocentrale Đerdap i poslednjih godina nismo ni mrdnuli u pravcu trenda koji su svetski stručnjaci zadali kako bi se posledice globalnog otopljavanja maksimalno ublažile. Mini hidro centrale su sada na crnoj listi eko ratnika i investitori već odustaju od tog segmenta obnovljive energije kod nas. Samo treba naznačiti da za svaku reku kroz koju se ne provuče cev mini hidro elektrane proizvodnja struje će i dalje biti iz nisko-kaloričnog uglja za koji se zna da je najveći uzrok zagađenja vazduha, plućnih bolesti i kancera. Evropska zajednica nas upozorava da ovaj izvor zagađenja ne utiče samo na stanovnike naše zemlje već se preliva i na susedne. Šuška se već o tužbama prema našoj zemlji.

Ali to je tema za neko drugo pisanije. Ovde smo da vidimo šta je srž halabuke oko litijuma i Rio Tinta.

Litijum je element koji se koristi u proizvodnji baterija. Za sada je nezamenljiv iako se pojavljuju nove tehnologije akumuliranja električne energije. U periodu od 2008. do 2018. godine proizvodnja je skočila sa 24,500 na 85,000 tona. Ovaj rast će se samo intenzivirati u sledećoj deceniji zbog visoke potražnje za baterijama svih vrsta. Najveći proizvođač ovog elementa je Australija koja kontroliše 53% svetske proizvodnje, zatim Čile sa 21% dok je na trećem mestu Kina sa 10%.

Što se tiče zaliha ovog elementa sledeća lista predstavlja države sa najvećim rezervama ovog elementa. Brojevi su u milionima metričnih tona – MMT

1. Čile 8.6 MMT

2. Australija 2.8 MMT

3. Argentina 1.7 MMT

4. Kina 1 MMT

5. SAD 0.6 MMT

Za sada pronađene globalne rezerve su 17 MMT. Eksploatacija u Čileu je u punom jeku i već se priča da će zemlja u litijumu biti ono što je Saudijska Arabija u nafti. Srbije je na 11. mestu prema potvrđenim zalihama. Ako Rio Tinto dodatno potvrdi nalazište od milion metričkih tona, Srbija bi izbila među prvih pet po rezervama globalno a kao lider u Evropi. Ovo bi obezbedilo dovoljno elementa da se evropske firme takmiče sa azijskim u novim tehnologijama koje zahtevaju upotrebu baterija. Njihova krajnja pretpostavka je da Srbija drži preko 10% globalnih rezervi ovog elementa što će se u budućnosti pokazati od neprocenjivog značaja za zemlju. Nije se ova buka digla jer je nalazište beznačajno, kao što već mnogi smutljivci tvrde, već zbog veličine rezervi koje mogu da postane strateški resurs siromašne Srbije.

Bloomberg procenjuje da će potražnja za litijumom skočiti 8 puta u sledećih 11 godina. To je neverovatna procena koja predviđa da će ovaj element biti od velikog značaja za modernu privredu. Imati ga u izobilju postaje značajno kako zbog cene koja će rasti tako i zbog strateškog pristupa baterijama koje će postati osnova auto i energetske industrije. Pored litijuma, nalazište će proizvoditi velike količine borne kiseline, tako da će lokalno moći da se pokrije skoro čitav lanac proizvodnje baterija.

Istraživanja kod Loznice su počela 2004. godine kada su izdate dozvole za ovu aktivnost. Nalazište je potvrđeno nakon 2 godine što je intenziviralo dalje proučavanje ovog lokaliteta. Projekat rudnika je urađen i trenutno se radi ekološka studija koja zvaničnicima mora da opravda tehnološki proces. Otkup kuća i zemljišta je odavno započet a Rio Tinto je već u svojim izveštajima dodao procenu proizvodnje u Srbiji i te iste predao berzama. Šta to znači? To je jasna indikacija da je projekat završena stvar i da je njegova realizacija sigurna. Cene akcija se baziraju na budućem profitu, i svaka javna objava deoničarskih firmi se uzima zdravo za gotovo kao indikacija poslovanja. Igranje sa tim izveštajima je ozbiljno krivično delo. Dakle litijum će postati srpski proizvod svidelo se to nama ili ne.

Odakle sad baš frka oko ekologije, 16 godina nakon početka projekta? Kako su se lokalni dušebriznici setili da im je reka Jadar svetinja, ista ona reka koju generacijama koriste za bacanja đubreta i izlivanje septičkih jama. Kome verovati u ovoj situaciji?

Obala reke Jadar. Uz reku se nalaze mnoge divlje deponije koje lokalno stanovništvo koristi bez kontrole.

Prvo se pitajte ko su glavni gubitnici u energetskom ratu koji već godinama globalno bukti? To su proizvođači fosilnih goriva, dakle nafte i njenih derivata. Vreme crnog zlata se bliži kraju baš zbog štetnog uticaja koju fosilna goriva imaju na globalnu klimu i životnu sredinu. Na Zapadu ova borba traje već decenijama, gde ekološki svesni pojedinci uporno rade da se upotreba fosilnih goriva smanji na minimum. Tu je i auto industrija koja je prisiljena da u korenu promeni pogon svojih automobila sa nafte na struju. Cenu te transformacije neki neće preživeti. Za njih je ova bitka presudna i mnogi su spremni na sve da bi obezbedili svoj profitabilni opstanak.

Veliki proizvođači nafte, kao što su Rusija i Saudijska Arabija, gledaju na eksploziju baterijskog pogona kao na glavnu pretnju svojoj dominaciji u energetici. Tako da su oni i najveći lobisti protiv novih tehnologija. Odmah iza njih su proizvođači automobila, kao na primer Toyota, koja otvoreno lobira protiv ekoloških mera širom sveta koje stavljaju limite na emisiju karbonskih gasova. Prošle godine su veoma glasno trčali po Vašingtonu i kritikovali nove američke planove prelaska na električna vozila. Možemo samo da zamislimo šta se dešava iza zatvorenih vrata kada su javno toliko beskrupulozni.

Iz ovoga možete sami izvući zaključak ko stoji iza novoprobuđenih ekoloških aktivista. Armija influensera se skoro našla u čudu poslednjih godinu dana jer im prilazi sve više organizacija spremnih da plate njihove prepametne tvitove i postove. Sve u službi spasavanja Loznice u kojoj nikada nisu ni bili. Mnogi od njih ne bi znali put do Jadra da nađu od vračarskog kafića. Ali zato uporno iz Rovinja tvituju svoju nepokolebljivu odbranu srpske vukojebine.

Investitori u Teslu Elona Maska veoma dobro znaju kako prolaze oni koji se suprostave naftnoj i automobilskoj industriji. Pre nego što je postao globalni selebriti, Elon je u ranom stadijumu razvoja električnog vozila prošao kroz pakao najmoćnijih lobista od Brisela, preko Hong Konga do Vašingtona. Moćni naftaški lobi je stajao iza konstantnog miniranja Teslinih napora da komercijalizuje električne automobile. Sve je otišlo toliko daleko da su i novinari New Yorks Times-a plasirali lažne negativne izveštaje o performansama njegovih četvorotočkaša. Još uvek ga miniraju u dosta američkih država jer mu ne dozvoljavaju da direktno prodaje vozila potrošačima. Zahteva se prodaja preko dilera koji stavljaju dodatne troškove pri kupovini Tesle. Iritira ih što kod Tesle skoro da nema održavanja – nema ulja, karburatora, auspuha i drugih delova za menjanje na kojima auto industrija počiva.

Pogledajte film ‘Who Killed The Electric Car?’ iz 2006. godine pa će vam  biti jasno koje mračne sile su u igri.

Pustite priču oko spontanog ekološkog pokreta koji će eto spasiti Loznicu i okolinu katastrofe. Sve je veoma dobro orkestrirano i već je plasirana gomila laži koja se lako prima kod onih sa osnovnom školom ili šatro diplomom. Svaka potencijalna šteta od rudnika je nemerljiva sa na primer zamenom samo 10% automobila na benzin električnim vozilima. Vlada mora ne samo da pogura projekat litijuma već i da obezbedi preferencijalnu cenu za domaće kupce i time stimuliše otvaranje pogona za baterije. Na osnovu te vladine strategije možemo proceniti koliko su mudri u ovom bitnom momentu ili koliko su im strani lobisti ušli u džep.

Vlada takođe mora što pre da donese uredbu kojom će se automobili zameniti električnim u sledećih 25 godina. Mi ne proizvodimo naftu niti je proizvodnja automobila na fosilni pogon naša bitna grana. Na taj način zamenićemo preskup uvoz nafte i derivata domaćim proizvodom na kome moderan svet planira budućnost. Ovo je glavni ekološki potez koji možemo da povučemo, a to je da maknemo ove šklopocije sa ulica koje nas decenijama guše. Ali taj potez nije politički seksi jer zahteva dugogodišnju strategiju, a ne instantnu buku i bes za kojom masa vapi. Prizvodnja baterija bi pospešila i ulaganje u solarnu energiju čiji je osnovni problem manjak mogućnosti akumulacije viška energije tokom dana za potrebe konzumacije tokom noći.

Rio Tinto mora da obavi sva ekološka istraživanja na osnovu kojih se tek može formirati mišljenje o šteti po okolinu. Oni nisu cvećke i pokušaće svim naporima da što manje ulože u sisteme zaštite. Tu je glavna uloga naših institucija – insistirati na najvišim ekološkim standardima koji se, na primer, primenjuju u Australiji. Mene ne plaši taj deo, ali me kontrola i nadzor tih standarda plaši poznavajući naš običaj da za par hiljada evra pogledamo na drugu stranu.

Dobro razmislite pre nego što podignete svoj neobavešteni glas za ili protiv Rio Tinto rudnika. Nije sve tako jednostavno kao što nam mediji plasiraju ovih dana. Napada se projekat na kojima progresivne ekonomije planiraju decenije energetskog razvoja. Srbija je toliko puta propuštala razvojne šanse da je besmileno i nabrajati ih. Ova prekretnica u granama kao što su energetika i auto industrija se dešava jednom u generaciji. Vaša deca će kupovati električne automobile na baterije. Samo je pitanje da li će ih uvoziti ili kupovati lokalno.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: