Pitanje

„Zašto si ga ubio?“ Inspektor pita suvoparno, upisujući nešto u svesku.

Ćutim.

„Ubiti starca, koji se vraća iz prodavnice, u mraku, tako podlo…“ sada već podiže pogled i gleda me u oči. Izgleda kao razočarani profesor.

I dalje ne odgovaram.

„Čoveče, ovo nije šala, moraš mi reći šta se desilo. Pa mi sve znamo. Evo otisci prstiju na pajseru su verovatno tvoji. Tragovi njegove krvi po tvojoj odeći. Daj da završimo ovo…“ pokušava da izvuče priznanje – najbrži način da se policijska istraga okonča.

Kao da ga ne čujem. Jasna su mi pitanja ali kao da gledam predstavu koja mi ne drži pažnju. Slike mi se nižu kroz misli. Hladna novobeogradska noć, sneg prekrio razlupani socrealizam pa još izgleda idilično. Mrznem ispred Maksija, starca nema, šta radi?

„Koliko vidim doleteo si iz Tivta jutros? Gde si odseo?“ Opet nešto žurno upisuje.

„Nigde.“ Prekidam sebi misli.

„Hmmm, dakle sleteo u 16.10,  bio ‘nigde’ do 20.30, onda krvnički ubio bespomoćnog starca, i uhapšen 50 metara od mesta zločina.“ Inspektor zvuči zbunjeno dok kažiprstom gura teške naočare ka čelu. „Ako ja nešto ovde razumem, ubi me. Pa gde si planirao da prespavaš?“

„Nigde.“ Mahinalno odgovaram.

„Dakle priznaješ da si ubio profesora?“ Pita me tiltujući glavu u levo.

A šta mi je trebalo to da lupim. Zarekao sam se da ću držati jezik za zubima i vidi sad. Uvek sam bio pola čoveka. Misli mi se opet vraćaju i vidim ga ispred sebe. Hoda polako, starački, iz debelog kaputa vire samo glava i cipele koje ostavljaju trag u svežem snegu. Ulazimo u tamni prolaz između garaža, teskoba Novog Beograda nas čini još bližim. Već 34 godine profesor tu živi, preselio se nakon razvoda od treće žene.

„Vidim iz Dobrote si?“ Inspektor glumi i dobrog i lošeg policajca.

„Da.“

„Pomorac, kapetan. Dva hotela, firma za distribuciju pića, stanovi po Beogradu, troje odrasle dece, udovac. Pa ti umesto da uživaš u životu ti ubijaš beogradske legende.“ Sada me ponovo gleda u oči koje obaram od stida.

„Nije on nikakva legenda.“ Grizem se za usnu.

„Kako da nije? Pa on je tvoje gore list. Iz Kotora je. Čudo je čovek napravio za ovo društvo. Pa ja pola replika iz njegovih filmova znam napamet čoveče božji.“ Omađijan slavom policajac zvuči iskreno.

Ćutim. Konačno se držim svoga prljavog plana. Ćutaću do kraja ovog procesa. Gledam okolo oronulu policijsku kancelariju koja mi izvlači kiseo osmeh. Zamišljao sam da će se sve odvijati kafkijanski. Valjda sam romantizovao zločin, misleći da će se sve odmotati kao u nekom velikom delu.

„Ajde ajde, moramo ovo da završimo. Zašto si stajao ispred prodavnice?“ Ćutim i dalje. „Da li poznaješ profesora?“

„Znam ga dobro.“ Ulećem u pola njegove rečenice i gledam ga u oči.

„Dobro, eto vidiš, moramo da razrešimo ovaj haos.“ Opet je prijatan. „Gde ste se to vas dvojica upoznali?“

„Nismo se nikad upoznali“. Odgovaram britko.

„Pa sad si rekao da se znate.“ Zbunjen skida naočare.

„Znam ja njega ali ne zna on mene.“ Posmatram njegovo lagano brisanje stakala dok mi je sad već jasno da od mog ćutanja nema ništa. Ni to ne mogu da izvedem do kraja. Nisam mogao da isteram do kraja zašto je preko noći ućutala? Zašto je svaki dodir postao trzanje? Zašto je dobila te mračne podočnjake?

„I ja ga tako poznajem. Pa bio je legenda. Nego da li ste imali ličnih kontakata i odnosa?“ Inspektora iritira moje šturo izlaganje. Vraća naočare na umorne oči.

„Ne.“ Odgovaram mučeći se svojim nećutanjem. Kao da mi same reči ispadaju iz usta.  Sada mi je jasno koliko je teško držati se u istrazi svoga plana. Da sam bio tog kova možda se sve ovo ne bi dogodilo. Možda se taj pacov ne bi usudio.

„Motiv je u pitanju…“ inspektora prekidaju naglo otvorena vrata kroz koja upada razbarušeni mladi kolega.

„Evo njegovog dosijea iz Podgorice. Opaku zverku smo navatali.“ Drsko baca fasciklu na sto i brzo izlazi. Inspektor lista i lagano klima glavom kao da mu je sve jasno. Tu su ispisana sva moja nepočinstva – nanošenje teških telesnih povreda, pucanja, iznude.

„Burnu si mladost imao prijatelju! Od odličnog učenika i talentovanog vaterpoliste do protuve za manje od godinu dana.“ Podiže lenjo pogled i gleda me roditeljski. „Pa šta se desilo?“

„Ništa, problem sa nekim  likovima.“ Ne znam ni sam šta pričam. Opet mi se vraća taj osećaj besa nakon njenog odlaska. Taj manjak vazduha u plućima i nemoć, beskrajna nemoć da bilo šta uradim. Imao sam hiljadu pitanja ali nijedno nisam izgovorio. Bar ne tad, kada je trebalo. Durio sam se primorski. A ti podočnjaci su bili sve veći.

„Dva suđenja za šverc kokaina i dve oslobađajuće presude. Svaka čast kapetane.“ Ironično mi deklamuje imena mojih skupih beogradskih advokata. „Pa kako to da ih noćas nisi zvao. Sada su ti potrebni više nego ikad.“

„Niko meni više ne treba.“ Očajno pokušavam da zvučim važno. Lisice me žuljaju i vrpoljim se na stolici. „Nikada mi nije ni trebao. Ama baš niko. Da li smo završili?“ Zvučim patetično.

„Pa nismo ni počeli. Kapetane, ubio si čoveka, svi dokazi su tu, tvoj govor tela to priznaje, očevici su te prepoznali, daj samo da vidimo zašto?“ Opet mi izmamljuje osmeh. Uvek žele da znaju zašto, uvek je motiv srž. To zašto je sa mnom već decenijama i sve se vrti oko tog pitanja. Ono lebdi iza mene i prati me u stopu. To nejasno mutno zašto, koje sam iskonstruisao gledajući te tamne kolutove oko očiju, je ono što inspektor želi. Ne zanima ga krvavi pajser, listing iz mobilnog o kretanju ili druge tehnikalije. Samo želi da zna zašto. Pogled mu je ponovo roditeljski, kao da stvarno želi da mi pomogne.

„‘Zašto’ je najteže pitanje inspektore. Kada bih imao odgovor možda se ti i ja nikada ne bismo sreli. Ceo život izbegavam da pitam. A da sam pitao na vreme možda ne bih…“ opet sam razvezao. Prezirem pričljive ljude od kada je zaćutala.

„Posle završavaš pomorsku školu i guraš do pozicije kapetana? Da li je sve to radi šverca?“ Inspektor je ponovo policajac. Lista dosije i nešto dopisuje u svoju svesku.

Samo se gorko smejem. Da li sam otplovio zbog kokaina? Kao da sam imao neki pekleni plan velikog zločinačkog uma. Da li panduri stvarno misle da se sudbine tako pažljivo planiraju kao njihove karijerice. Nisu mi ni diplomu predali a ja sam već plovio. Da li sam bežao ili jurio nekog? Pitanje vodi do motiva, ono krije svu tu patnju koju sam filigranski brusio sve ove godine. Svi ti naši susreti po lukama su bili kratki i nedorečeni. Pitanja su uvek bila banalna i nikada pravo nisam postavio. Zato sam i sada tu gde sam. Vladar svoje nemoći konačno pred kaznom za kojom žudim.

„Ne.“ Odsečan sam i kao da želim da mu ispričam. Ali sama pomisao na potpunu ispovest me slama u momentu. Fizička snaga koja isijava iz mene je uvek bila paravan za slabost uma i nemoć da je pitam ono što mene ovaj prosti inspektor tako jasno pita. Da uđem u srž i stvarno pitam. Da nečiju patnju ne prihvatim kao izgovor za svoju nego da se suočim sa nesuočljivim. Da tuču, bes, muškost i tradiciju zamenim za jednu iskrenu noć koja bi dala odgovore na sve.

„Da li si ga ubio zbog posla?“ Tišinu je prekinuo vrteći lagano olovku. „Uostalom iz istog kraja dolazite. Ko bi više znao sa tom gudrom ko je sve umešan.“

„Pa zašto onda kapetane?“ Trgnuo me je iz moje zamišljenosti.

„Zato što je to bio jedini put. Nisam imao izbora.“ Sada sam već na pola puta da priznam i inspektor se samozadovoljno zavaljuje u stolicu shvatajući da je posao završen.

„Nije to dovoljno, ipak u zapisnik moramo staviti zašto.“ Uporan je policijski službenik. „Ubio si osobu kapetane, ne možemo kući dok ne raščivijamo zašto.“

Zamišljam njegovu upornost u sebi. Da sam bio ovako uporan pre nego što ju je bolest zakačila možda bi danas bio trener vaterpola, a ne ova zver zaključana u četiri zida. Možda ne bih bežao iz Dobrote da sam temeljno pitao i pomogao da đavola istera na čistac tada, kako to civilizoavani ljudi čine. Da sam proždrao ponos i bio glupavi inspektor bar jednu noć možda je boleština ne bi proždrala.

„Mnogo mi je zla naneo.“ Policijac upisuje moje reči dok moje polupriznanje odzvanja samosažaljenjem. Meni je naneo zlo. Pazi majku mu. Sve ove godine fokusiran na sebe lutao sam kao slepac. Kao da ona nije bila najmlađa u klasi tog podlaca. Kao da iz nje nije proteran život tih dana u njegovoj kancelariji. Kako slabići uvek sve reflektuju nazad ka sebi.

„U redu, sad već napredujemo. Ali moramo ući u detalje, nema nam druge. Šta je stari profesor mogao da uradi čoveku kao što si ti?“ Gleda me iskreno preko naočara.

„Da li mogu da zapalim?“ Prstom upirem u njegovu paklu cigareta. On ih gura ka ivici stola i stavlja pikslu pored. Sada je već jasno da ću sve reći. Da ću prosuti to famozno zašto ovom strancu iako sam ćutao tri decenije. Da ću sve one imaginarne razgovore pretvoriti u jedno priznanje zločina. Da će moja nemoć stati u neki službeni zapisnik, koji će institucija pohraniti digitalno, za vjek vjekova. I to je valjda nešto.

„Zapali kapetane, duga je noć.“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s