Nelikvidnost u srpskoj ekonomiji je sve izraženija. Oseća se ozbiljan nedostatak novca koji se konačno, u poslednjih par meseci prelio i u građevinski sektor.
Uspešan paket ekonomskih mera vlade Republike Srbije od prošle godine je odradio svoje. Na žalost, pandemija COVID-19 virusa je u punom jeku. Prošlog proleća smo mislili gotovo je na leto, pa na jesen, a eto prođe i zima a zaraženih je preko 5.000 dnevno sa nekoliko desetina mrtvih. Bolnice su preopterećene a vakcinacija ide sporije nego što smo se nadali.
Sledeći paket mera koji je vlada odobrila jednostavno neće biti dovoljan da premosti do momenta kada, kao Izrael, koroni možemo reći zbogom. Pola minimalca, uz obavezu da se radnici ne otpuštaju, nije dovoljno za veći deo firmi.
Ugostitelji su pred krahom. Gubitke koje su nagomilali u poslednjih godinu dana neće moći da nadoknade godinama. Mnogi iz industrije se aktivno prebacuju u druge ekonomske aktivnosti. Sve obaveze su im ostale dok im rad nije dozvoljen. Dovedeni su u apsurdnu situaciju roblja koje mora da radi bez nadoknade.
Hotelijeri nisu u boljem položaju usled manjeg broja stranih posetilaca i pada u broju domaćih turista. Zavod za statistiku prikazuje pad broja posetilaca u februaru od 38% na teritoriji zemlje u odnosu na 2020. godinu. Samim tim i druge uslužne delatnosti su u padu.
Problem je što su se ekonomski problemi prelili u građevinski sektor, koji je pogon srpske privrede. Radnici su češto na bolovanju zbog korone, rad od kuće donosi pad produktivnosti (šta god pričali new age gurui po kojima se u pidžami više uradi nego u kancelariji i terenu) a lanac novca od firme do firme je u prekidu.
Šta uraditi? Naš dug prema BDP u decembru 2020. godine je iznosio 57.4%. Pre krize je iznosio 52% i vlada je ispravno prošle godine izašla sa jakim merama. Dug treba povećavati u krizna vremena radi podrške privredi i očuvanja radnih mesta. Onda ga ekonomskim rastom smanjivati kada se privreda oporavi. Potreban je još jedan agresivan set mera koji mora biti veći od prošlogodišnjeg. Ako je neophodno povećati dug i na 70% kako bi se očuvao rast i povećala likvidnost privrede.
Prošle godine su moji članci bili prvi koji su zahtevali rapidan odgovor na pandemijsku krizu i neophodnost pomoći od 5 milijardi dolara. Mesec dana nakon vlada je upravo to i učinila. Ovoga puta moraju biti još agresivniji – povećanje duga na 70% bi značilo direktno upumpavanje skoro 6,5 milijardi dolara i dozvolilo bi neometan rad do jeseni. Uz agresivnu kampanju vakcinacije jedino tako možemo videti uspešan kraj ove krize, kako zdravstvene tako i ekonomske.
Pored direktnog upumpavanja novca vlada je odlagala poreske obaveze, što ne povećava dug i donosi privremene olakšice privredi. Odlaganje poreza i doprinosa direktno utiče na čuvanje radnih mesta, što i jeste prvenstveni zadatak svake države.
Vlada Republike Srbije mora biti agresivna i odlučna kao amerikanci, i nikako se ugledati na kilave evropljane koji će u ovoj krizi proći veoma loše. Tamo gde su naši pali je sektorska pomoć privredi. Primitivni povici na društvenim mrežama kako nas nije briga za kafandžije su glupost. Od ukupnog broja registrovanih firmi 7.4% su u oblasti smeštaja i ishrane sa oko 87.000 zaposlenih. To je armija ljudi sa desetkovanim primanjima. Ovaj sektor takođe nosi veliki spillover efekat jer utiče na poslovne sastanke, žurke i onaj deo poslovnog života u kojem svi uživamo. Taj deo je nemerljiv jer pored finansijskih nosi i psihičke posledice.
Poruka je jasna: trenutna nelikvidnost je na višem nivou nego prošle godine na početku krize. Pomoć koja je odobrena nije dovoljna i sredinom leta ćemo platiti ceh slabe reakcije danas. Pojačajte kampanju vakcinacije čime ćemo do kraja leta rešiti ovu pošast od korone. Olabavite kesu do 70% BDP i time ćete obezbediti veliki ekonomski rast na par godina. Sve drugo je prazna priča.
Fejsbučenje 