Zašto činjenice često ne menjaju mišljenje? U jeku pandemije COVID-19 virusa, fenomen koji su mnogi mislioci pre mene opisali, je još izraženiji. Pred jasnim i neupitnim činjenicama mnogi od nas i dalje prisno drže do mišljenja koja smo čvrsto oformili pre pojave novog seta realnosti koji neupitno opovrgava naš pogled na svet.
Uz rizik da iskasapim misao velikog pisca, pokušaću da parafraziram Tolstoja: najkompleksnije teme je lako objasniti umno sporom čoveku sve dok nije formirao mišljenje o istom, dok je i najinteligentnijoj osobi teško objasniti jednostavnu stvar ako je već ubeđena u svoj stav.
Kao jedan od benefita američkog obrazovanja i konsekventne karijere na Wall Street-u, je moć da rapidno promenim mišljenje o bilo kojoj temi suočen sa promenjenim činjeničnim stanjem. Trading je đavolja igra u kojoj iz mora informacija moraš da probereš onu pravu, odreaguješ i napraviš lovu. Često sam bio suočen sa novim informacijama koje su se kosile sa osnovnim principom postavljene tranzakcije. Nekada su minuti bili u pitanju. Izlazi iz pozicije il’ si mrtav. Naučio sam brzo na svojoj finansijskoj koži da je prkošenje činjenicama sport za budale.
Zašto onda mnogi ignorišu fakte koji formiraju realnost oko nas? Zašto prkose onome što im na prvi pogled šteti i drže se svojih pogrešnih postulata po svaku cenu?
Potpomognut pandemijom kovida, koja je ovu temu još jednom izbacila na površinu, mislim da je odgovor troslojan: obrazovanje, manjak konsekvenci, i grupno razmišljanje. Na kraju ćemo videti da je čvrsto držanje pogrešnog mišljenja često i racionalna odluka, što je još jedan slučaj mog menjanja mišljenja o određenoj temi.
Obrazovanje je ključno, jer od njega zavisi naš pristup obradi podataka. Dva osnovna principa edukacije su dogmatsko pamćenje činjenica i kritička misao. U nas, zbog izuzetno niskog kvaliteta visokog obrazovanja, fakulteti se najčešće oslanjaju na prvi princip, ono što studenti na Balkanu zovu bubanje. Dobiješ knjigu, koju je obično napisao profesor koji ti predaje temu, šturo predavanje, i na kraju izađeš na ispit gde se od tebe suštinski očekuje da prepričaš štivo iz knjige. Manjak diskusije i suprostavljanje profesorskim stavovima se oseća kod srpskih diplomaca. Kako ono beše: Bog zna za 10, profesor za 9, a ti možes eventualno za 8. Tu glupost sam čuo samo od studenata Beogradskog Univerziteta, gde je prosek četvorogodišnjih studija devet godina.
Vrhunsko zapadno, u mom slučaju američko obrazovanje, te goni na kritičku misao. Ne da nema bubanja, već se od najboljih studenata očekuje oštro suprostavljanje profesorima i njihovim stavovima. Kao filozof i ekonomista, bio sam nutkan da uđem u rasprave i izrazim suprotan stav, ali se uvek očekivao obrazovan prikaz činjenica u odbranu istog. To je suština onoga što ameri zovu liberal arts obrazovanje, iliti liberalno školovanje. Bitno je napomenuti da nisu sve ustanove u SAD i na zapadu ovog tipa, već jedan manji broj uglavnom manjih privatnih univerziteta.
U čemu je onda problem, zašto svi ne pređu na ovaj antički način obrazovanja? Zašto kritička misao ne preovlađuje svetskim univerzitetima? Uglavnom zbog jedne činjenice: organizacija visokog obrazovanja na ovaj način je preskupa.
Moja alma mater, DePauw univerzitet ima oko 2000 studenata, dakle oko 500 po godini. Na svakog profesora ide 9 studenata. Asistenti ne postoje jer roditeljima ne pada na pamet da plaćaju bolje studente da predaju njihovoj deci, jer nemaju akademskih uspeha u datoj oblasti. Na predavanjima filozofije je često bilo nas troje ili četvoro na jednog profesora. Cena takvog obrazovanja je vrtoglavo skupa i iznosi oko $64.000 po godini.
Beogradski univerzitet ima oko 100.000 studenata i oko 4.200 nastavnog osoblja. Dakle na svakog nastavnika ide oko 24 studenata. Ali je još veći problem što je od tog broja veći deo asistenstko osoblje tako da na svakog profesora ide preko 50 studenata. Srpski rečeno, koliko para toliko i muzike. Profesori jednostavno nemaju vremena da nastavi pristupe sa stanovišta kritičkog mišljenja i krajnji okvir je uvek bubanje. Tek na postdiplomskim studijama se od srpskog studenta očekuje kritičko mišljenje i eventualno akademsko suprostavljanje uhlebljenim autoritetima.
Kako onda očekivati ažurno menjanje mišljenja srpskog intelektualca u rapidno promenljivom svetu? U jeku poplave COVID informacija, srpska akademska elita je zamrznuta kao tele pred farovima. Zato imamo respektabilne srpske lekare koji su otvoreni antivakseri pa čak i one za koje je virus nepostojeći. Jednostavno nisu u stanju da proberu fakte u opštoj kakofoniji informacija i zauzmu naučno mišljenje.
Akademski konzervatizam (ne mešati sa političkim) je problem koji doprinosi hendikepu dogmatskog obrazovanja i rešava se isključivo investiranjem. Novac koji je potreban se meri milijardama dolara na godišnjem nivou tako da ne očekujte promene u skorije vreme.
Drugi razlog ignorisanja činjenica je manjak konsekvenci. Korona je čudna bolest jer kod nekih prođe asimptomatski dok druge ubije za par dana. Smrtnost je mala tako da većina antivaksera i onih koji poriču postojanje virusa nikada ne osete na svojoj ili na koži najbližih težak oblik bolesti.
Da COVID nosi konsekvence recimo bubonske kuge u srednjem veku, i da odnosi decu, zdrave i preko 90% zaraženih, antivaksera bi bilo koliko i poštenih političara. Direktna životna ugroženost je majka menjanja mišljenja pred faktima. Sve manje od toga je samo dalje utemeljivanje pogrešnih stavova.
Poslednji razlog je grupno razmišljanje. Mi smo društvena bića koja se grupišu u porodice, države, sporstke timove, kriminalne bande i druge zajednice. Na taj način obezbeđujemo društvenu, emotivnu i fizičku zaštitu. Profesor Steven Pinker sa Harvarda smatra de je jedna od funkcija uma da stvori što veći broj društvenih saveznika i da je taj proces često u sukobu sa činjenicama, naročito u savremenom dobu gde se paradigme menjaju munjevito.
Zajednica je uvek konzervativnija od pojedinca, ali zbog jasnih parametara pruža komfor dok je rapidno menjanje stava često praćeno intelektualnom nelagodom samog subjekta. Iz sopstvenog iskustva znam taj proces jer često menjanje mišljenja nosi stigmu. Te nedosledan si, te izdajnik si, te prevrtljiv si. Odličan primer je IT industrija gde je sve veći broj stručnjaka samouk bez formalnog obrazovanja. Oni uglavnom prolaze nerazumevanje okruženja, uprkos činjenici da to okruženje ne zna ništa o najnovijim programerskim trendovima. Slavni primer je ‘strašni’ Bill Gates koji je uprkos protivljenju roditelja napustio studije na Harvardu na drugoj godini.
Pre nego što sledeći put skočite za vrat nekog antivaksera razmotrite ova tri razloga koja utiču na njihov stav. Nemamo svi privilegiju da se kritički obrazujemo niti smo imuni na uticaj i komfor zajednica kojima pripadamo. Sam ulazak na Facebook profile tih ljudi će vam često okriti tužnu društvenu priču iz koje potiču.
Dok sam kao mlađi oštro osuđivao ovaj arhitip, kroz edukaciju, naročito knjige profesora Pinkera, sam shvatio da nije sve tako jednostavno. Njima je potrebna pomoć i edukacija, a ne primitivna osuda.
Fejsbučenje 