Biden je Predsednik SAD – Možda

Pet dana traje agonija brojanja glasova na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Američkim Državama. Proces koji je pratio ceo svet sa mnogo pažnje i malo razumevanja se pokazao kao truo, nemoderan i krajnje sumnjiv.

Pokušaću srpskog čitaoca da provedem kroz arhaični sistem američkih izbora za predsednika. Prvo što je isplivalo na površinu je sistem koji zovu Electoral College i koji veliki broj ljudi jednostavno ne razume. Naime, američki ustav predviđa 538 delegata (electors) podeljenih po državama koji praktično daju glas za predsedničkog kandidata koga glasači izaberu. Ljudi biraju, glasovi se saberu i delegati u tim oblastima glasaju za jednog ili drugog kandidata prema broju glasova. Tako da svaka država nosi određen broj glasova u totalnom zbiru od 538. Zato je potrebno 270 glasova da bi se osvojili predsednički izbori u Americi.

Zašto takav sistem uopšte postoji? Zašto jednostavno ne saberu sve glasove, izračunaji ko je imao više i tu osobu postave u Belu Kuću? Glavni razlog je da bi manje dražave po broju stanovnika imale srazmerno veći glas na saveznom nivou i tako izbegle mogućnost da ih večno nadglasavaju oni iz urbanih krajeva sa većom koncentracijom stanovnika.

Sistem je u suštini brilijantan jer ne dozvoljava večno nametanje vrednosti onih iz urbanih krajeva onima iz ruralnih. Američki oci koji su 1787. godine sastavljali famozni ustav su i o tome razmišljali, shvatajući da različiti načini života i okruženja stvaraju različite sisteme vrednosti koji zaslužuju pažnju i poštovanje.

Da nema ovog sistema u SAD, urbane zone bi ušle u trend večnog osvajanja vlasti marginalizujući interese i vrednosti velikog broja građana. Pisci ustava su uvideli da je ovo veoma opasno po demokratski sistem jer bi onda večna manjina prešla na drugi način ostvarivanja svojih prava i vlasti – oružanom borbom i rušenjem sistema gde je njihov glas suštinski ništavan.

Zato je Donald Trump izgubio ‘za malo’ iako je imao oko 70 miliona glasova u odnosu na Biden-ovih 73 miliona. Crvene države, koje tradicionalno glasaju za konzervativne republikance, imaju više glasova po glavi stanovnika od plavih, demokratskih država.

Electoral college je veoma bitan za funkcionisanje američkog predsedničkog sistema, jer bez njega manje države ne bi imale interesa da ostanu u uniji. Tražile bi otcepljenje jer njihovi interesi i vrednosti ne bi imali šansu da se čuju u mnogoljudnoj Americi. Zemlja bi se jednostavno raspala kao komunistička Jugoslavija koja je nametala jedan, isključiv sistem vrednosti od Vardara pa do Triglava, ne uzimajući u obzir interese i vrednosti raznih naroda i narodnosti.

Ovo je sistem koji bi srpski političari morali da prostudiraju, kako prvosrbijanci tako i drugosrbijanci. Da u svojoj primitivnoj borbi jednog seta vrednosti protiv drugog dobro prouče namere američkih otaca i shvate da je demokratski benefit u stalnom produktivnom suprostavljanju vrednosti, a ne u želji da se totalno uništi onaj koji drugačije misli i živi. Demokratski progres leži na fundamentu različitih konkurentskih svetonazora, a ne u pobedi jednog ‘ispravnog i istinitog’.

Ovaj sistem obezbeđuje neku vrstu balansa između različitih sistema vrednosti građana koji se i ovaj put pokazao kao bitan u izborima. Razumevanje ovog sistema je krucijalno jer ga mnogi, u svom neznanju, optužuju za političke podele u SAD dok je electoral college suštinski teg koji ne dozvoljava monopol jedne strane u datim podelama. Stalno menjanje konzervativnih i liberalnih političkih snaga u SAD je koren američke moći, kako političke, tako i ekonomske.

Problem dakle nije u ovom sistemu, već u primitivnom načinu vođenja i ažuriranja glasačkih spiskova. Boljka koja muči mnoge demokratije, pa i srpsku, su arhaični načini vođenja biračkih spiskova i velika mogućnost manipulacije. Pogrešni podatci, umrli glasači, preseljeni građani i druge informacije koje su od suštinskog značaja za demokratiju se ne vode ažurno i predstavljaju problem za glasače koji često ne znaju gde da glasaju, da li imaji pravo da glasaju na datoj lokaciji i naročito da li mogu da glasaju poštom.

U ovom ciklusu izbora za američkog predsednika najveći problem predstavljaju glasovi koji su došli poštom. Razlog zašto pobednik nije proglašen 3. novembra, kako tradicija nalaže, su glasački listići koji su dolazili poštom sve do juče. I velikim čudom, države koje su 4. novembra ujutro izgledala kao da su glasale za Trampa, su lagano, iz dana u dan, prelazile u ruke Biden-a. Sama ova činjenica podiže sumnju u legitimnost izbora i ostavlja prostor Trampu da preduzme legalne poteze i dovede Biden-ov izbor u pitanje. Sledeća dva meseca neće proći u tradicionalnom prelaznom periodu punom razumevanja između dve strane, već će se pretvoriti u legalnu borbu uz mnogo teških reči. Ta borba će se preliti u Trampovu predizbornu kampanju za 2024. godinu, gde će se SAD dalje destibilizovati i podeliti kroz moćne Trampove mitinge i akcije njegovih vernih sledbenika.

Glasanje poštom uglavnom nije dozvoljeno u SAD. Ideja je da osoba mora lično da se pojavi, dokaže svoj identitet i u istom okruženju kao i ostali građani da svoj glas za svog kandidata. Poštom su mogli da glasaju uglavnom bolesni, oni koji su u vojsci van granica SAD, i drugi koji su legitimno sprečeni da na taj dan budu prisutni na svom glasačkom mestu. Usled pandemije COVID-19 mnoge države su promenile praksu i dozvolile ovakav način glasanja zbog opasnosti od zaraze. Četiri države ni u ovakvim okolnostima nisu dozvolile glasanje poštom.

Haos je nastao kada su milioni glasačkih listića krenuli da pristižu poštom koja nije navikla da procesuira toliku količinu osetljivih pošiljki. I najmanje oštećenje koverte zahtevalo je da se listić odbaci kao neligitiman. Odmah su počele svađe između kontrolora na glasačkim mestima šta se baca a šta otvara. Pošto je velika većina glasača poštom glasala za Biden-a, Trampovi kontrolori su odmah ukazali na mnogo problema sa ovim načinom glasanja: kada se otvaraju koverte? Na dan izbora? Pre toga? Nakon toga? Da li datum poštarine mora da bude do određenog datuma ili ne? Kada prestati sa brojanjem poštanskih glasova?

3. novembra je pobedio Donald Tramp. I da je imao masovne medije na svojoj strani, momenta kada je proglasio pobedu, oni prihvatili istu, i dalje bi sedeo u ovalnoj kancelariji. Ali je u svih 4 odlučujućih država, svakim danom pristizala pošta i lagano prebacila pobedu Biden-u. U Pensilvaniji je republikanska pobeda prešla u poraz od 35.000 glasova, 25.700 u Nevadi, 20.500 u Arizoni i 7.250 u Džorđiji. Ko god je živeo u SAD i zna ove države, je u najmanju ruku šokiran da su iste otišle Biden-u. Teško će me bilo ko ubediti da je Džordžija glasala za liberalnog Biden-a koji je u očima ovih ljudi oličenje duboke države i svega pogrešnog u Vašingtonu.

Rudy Giuliani, bivši gradonačelnik Njujorka i lični Trampov advokat je već najavio tužbe protiv glasova koji su stigli poštom. Legalni proces će završiti pred Vrhovnim Sudom SAD koji je sada većinski u republikanskim rukama. Trampu i nije bitno da se odluka preinači i on proglasi za predsednika, već da dobije legitiman razlog za svakodnevne napade koje će labavi Biden trpeti od armije vernih trampovaca.

Iz poverljivih izvora znam da se već radi na otvaranju medijske kuće Tramp. Imaće ekspoziture u svim državama i biće u obliku podkasta sa mrežom sledbenika koji će na svakom koraku dovoditi Biden-ov legitimitet u pitanje. Masovni liberalni mediji su od prvog dana Trampove vladavine gledali da mu put bude paklen. Biden će sada na svojoj koži da iskusi kako je kada te pola države gleda sa apsolutnom mržnjom, svaki tvoj potez proglašavaju za fašizam ili šta već, i kada ti u lice saopštavaju da nisi njihov predsednik. Vrhovni Sud je u njegovim rukama, Senat takođe, tako da će svaki zakon koji Biden bude pokušao da provuče biti osuđen na propast.

Iz svojih dana u Njujorku bio sam jedan od onih koji je potcenjivao Trampa – ovog grlatog, prostog tatinog bogatuna kome zlatna kašika viri tamo gde je nama praziluk. Ulazio je u restorane i klubove sa svitom sumljivih karaktera, kako muških tako i ženskih, drao se, naručivao piće za sve (iako nikad alkohol ili drogu nije liznuo) i generalno bio odraz one Amerike koju svet prezire. Svidelo se to nekom ili ne on je rodonačelnik pokreta koji sad već ima svoje ime – Trampizam. I neće on niđe. Milioni ‘deplorables’ kako ih je Clintonova nazvala pre četiri godine su u njemu našli zaštitnika od slepog globalizma koji im je uništio radna mesta i životni standard, i već mučne političke korektnosti koja prebacuje politički fokus sa glavnih društvenih problema na društvenu marginu. Duboka država je izbačena u prvi plan iz mračnih dubina teorija zavere gde su njeni propagatori planirali da je zadrže večno. Tramp je takođe stao na crtu obaveštajnim službama svoje zemlje kao niko nikad pre njega u bilo kojoj državi.

Politički pokreti se bude vođeni uvek ludim liderima koji idu isključivo uzvodno, ruše sve tradicije i rugaju se postojećem statusu quo. Etablirana većina je uvek skandalizovana novajlijama, njihovim tvrdnjama, idejama i manjkom dlake na jeziku. Svoju decu je već utemeljio u strukturu pokreta tako da očekujte još luđe ispade trampizma sa barikada opozicije. Priče kako će ga uhapsiti i marginalizovati mu samo idu na ruku jer će njegova borba protiv establišmenta samo dobiti na vrednosti. Zabrane Twittera, Facebook-a i drugih bednika koji su sebi dali za pravo da nas cenzurišu će stvoriti ogromnu publiku njegove podcast platforme odakle će Trampizam postati globalni fenomen.

E da, i nije sravnio ni jednu nepodobnu državu sa zemljom kao njegovi prethodnici. Ali to nikome nije bitno. Jel ne može prostačina Tramp da bude pacifista.