Pandemija korone virusa se zahuktala kao voz bez mašinovođe. Juri po čitavom svetu kroz zemlje bez obzira na ekonomsku situaciju i stanje državne kase. Rigorozne mere uvedene u skoro svakom kutku planete suspendovale su globalni ekonomski rast koji će u 2020. godine završiti u crvenom.
Da bi se izborili sa virusom koji je zarazio 2.832.545 lica i odneo 197.342 života države dreše kesu i upumpavaju istorijski najveće ekonomske pakete u svoje sisteme. Kako će to izvesti pitaju se mnogi pa i naše voditeljke koje umno intervjuišu predsednika a on još umnije odgovara. Kao devojčice ne brini, ima baja love. To je ono kao kad tinejdžer izvede devojku na piće i kao širi se a moli boga da ona naruči koka kolu i da zapale što pre u školsko. Odgovor je jednostavan, država će pozajmiti novac. Nije to teško izgovoriti, ali misteriozni Vučić je ubeđen da su građani autistični.
Zbir svih državnih dugova globalno pre krize je bio oko $60 biliona, to jest $60.000 milijardi. Da bi lakše poredili nivo zaduženosti između država ekonomisti su smislili parametar koji zovu odnos duga prema bruto domaćem proizvodu. Dakle to je odnos para koje država duguje i čitavog privrednog prometa ostvarenog u zemlji u toku jedne godine. Pre krize taj parametar je bio 105%, dakle odnos svetskog duga je bio za 5% veći od obrta koji je svetska ekonomija ostvarivala u periodu od jedne godine.
Nakon prvog naleta ekonomske pomoći državni dugovi su povećani za oko 10% ili $6 biliona. Posle očekivanog globalnog ekonomskog pada od oko 3% ovaj parametar će biti na oko 122%. Ovakvi skokovi u povećanju državnog duga se obično događaju u vreme ratnih pohoda i retko se primenjuju tokom mirnih godina.
Godinama ćemo otplaćivati novce kojima danas krpimo posrnulu privredu. Državna kasa je kao kućni budžet, ako trošiš više nego što zarađuješ razliku moraš da pozajmiš. Što više novca pozajmiš duži će biti period otplate pozajmice. Italija se suočava sa javnim deficitom od preko 10% ove godine u pokušaju da vrati na noge svoju skršenu privredu. Deficit je razlika između novca koji je država uterala putem poreza i drugih nameta i novca koji je potrošila na funkcionisanje zemlje za godinu dana. Ovaj skok u zaduživanju će dalje pokvariti sliku italijanskih finansija jer će im odnos duga i BDP skočiti na 155%. Samo da vas podsetim da EU limitira godišnji deficit svojih članica na 3% tako je italijanski paket mera za ovaj period više od tri puta veći od planiranog za čitavu godinu. Odnos italijanskog duga pre krize je bio 135%.
Svet je i pre COVID-19 virusa bio svedok najvećeg nivoa državnih dugova u istoriji. Od 50tih godina na ovamo države se radi industrijskog i infrastrukturnog razvoja ponašaju kao starleta u šoping molu. Novac se baca na sve i svašta i glavni izvor pokrivanja tih deficita je tržište državnih obveznica. Napišeš koliko ti love treba, staviš kamatu koja odgovara nivou razvoja tvoje zemlje, odeš u Njujork gde investitori otkupe tvoje papire i ti se vratiš u zemlju pun para. Svi srećni a dug raste kao kvasac.
Amerikanci su u svom kaubojskom stilu brzinski upakovali ekonomske mere od $2 biliona. To će deficit podići na 15% ove godine, dakle od svakih 100 potrebnih dolara u kasi će manjkati 15. Na Tajms Skveru u Njujorku 1989. godine jedan od američkih tajkuna Seymour Durst je sponzorisao kačenje velikog sata koji broji nacionalni dug amerike. Od te godine sat broji i nagoveštava propast SAD pod ogromnim teretom duga. Sat kuca a Amerika još stoji. Kako to?
Ono što laici i često polupismeni biznismeni ne shvataju je da je trik u kamati a ne u visini duga. Kamata je cena pozajmljivanja i kao svaka cena, ako je niska, dozvoljava veću konzumaciju dobara i usluga pa i kredita. Ako je mercedes jeftin kupiće ga više građana i ulice će biti preplavljene mečkama. Tako je i sa novcem, ako ga je mnogo i pristupačan je velikom broju ljudi cena pada i količina pozajmljenih para raste. Kad kamate skoče dug pada jer je lova skupa. Amerika je u 2019. godini potrošila 1,8% BDP na servisiranje duga, to jest na otplatu kamata i drugih troškova vezanih za dugove. To je duplo manja suma nego što su plaćali pre 2000. godine. Taj podatak je mnogo bitniji od apsolutnog nivoa duga i pokazuje da su SAD danas u boljoj poziciji nego pre 20 godina kada je dug bio daleko manji. Ako se sećate u Srbiji su hipotekarni krediti pre deset godina bili preskupi sa kamatama preko 10%. To znači da za 30 godina platite nekretninu još tri puta od nominalne vrednosti. Danas su kamate ispod 3% što znači da ćete je nominalno platiti samo jedan put više u istom periodu za isti stan. Zato smo pre korone imali bum u prodaji stanova i kuća. Pare su bile jeftine pa samim tim i hipotekarni krediti.
U Japanu je odnos duga i BDP fantastičnih 240% i mnogi godinama predviđaju kolaps ekonomije zemlje izlazećeg sunca. Ali on nikako da stigne baš zato što se Japan finansira dobrim delom u jenima po mizernim kamatnim stopama. I Japan i Amerika imaju konvertibilnu valutu. Taj famozni izraz nije ništa drugo do činjenice da investitori širom sveta veruju Americi i Japanu da neće manipulisati svojim javnim finansijama i valutom. Kineska i ruska valuta nisu konvertabilne samo iz nepoverenja prema njihovim diktatorskim sistemima i nivou korupcije u državnoj kasi. Njihovi pokušaji u poslednih par decenija da skinu dolar sa trona najkonvertibilnije valute su bili ćorci u prazno. Gospodo, konvertabilnost valute zavisi od kvaliteta sistema i pravne države a ne prazne priče o diversifikaciji globalnog finansijskog sistema. Kada moji sagovornici u Srbiji zapene o potrebi za drugim valutama ja ih samo pitam zašto ne povuku nogu i budu među prvima da prebace svoje dolare i evriće u rublje i renminbi? Zato što ih je strah da će pući, i to je dragi moji čitaoci konvertabilnost.
Par godina unazad slušamo naše političare koji se hvale suficitom u državnoj kasi. Dakle uterali su više sredstava u kasu nego što su trošili. To i jeste bio jedan od retkih uspeha vlade Aleksandra Vučića. Odnos duga prema BDP pre krize je iznosio nešto više od 48% i jesmo bili među najboljima u regionu po tom parametru. To nam daje prostora da se zadužimo sad i vadimo posrnulu ekonomiju iz čabra. Primenjeni paket će podići ovaj odnos na između 55% i 60% u zavisnosti koliki ekonomski pad ostvarimo kao posledicu ekonomske krize. Vučić je izjavio da idemo do 60%, ali to je tačno samo ako kriza bude završena u sledećih mesec ili dva. Ovaj paket mera može da nas nosi oko tri meseca, i ako korona nastavi da hara biće potrebna dalja sredstva. Neophodno je da skroz olabavimo fiskalnu politiku i budemo spremni na nivo duga do 70% pa i više. Bojazan je da ćemo imati drugi talas zaraze pre pronalaska vakcine koji preti da bude žešći i ubitačniji pa samim tim se očekuju da se zdravstvene mere nastave. Ako se to desi Srbija mora da upumpa još novca u ekonomiju kako bi izašla iz ovog haosa što pre.
Pored svih naših napora da spasemo našu privredu izhod će zavisiti od uspeha velikih ekonomija da prežive ovaj ekonomski brodolom. Amerika, Japan i EU moraju da podmažu mašine za štampanje novca i upumpaju dodatna sredstva kako bi se usporavanje globalne privrede premostilo. Ko razume mračne tokove novca se boji da će političari stisnuti kočnicu pod pritiskom kritičara koji opet laički kukaju o prevelikom nivou državnih dugova. Ali prava pretnja dolazi od deflacije koja obično prati ekonomske depresije i stvara začarani krug pada cena, pada investicija i kolapsa BDP. Štampanjem love i upumpavanjem u privredu stvara se inflacija koja je zdrav đavo u kriznim periodima. Investitori prognoziraju veće povraćaje, povećavaju investicije, dižu ekonomsku aktivnost i samim tim krče put ka ekonomskom oporavku.
Problem sa parama se rešava samo na jedan način – parama. Sve drugo je prazna priča. Za vreme prethodne krize EU se bacila na mere štednje. To je kao da na vatru baciš kerozin i pitaš se zašto bukti. Zato se Evopa iz krize vadila godinama dok je ostatak sveta stao na noge relativno brzo. Ovoga puta su i dogmatične EU birokrate shvatile da moraju da se drže bugarske formule : ‘što ne mogaš da rešiš sa parite, možeš sa mnogo parite.’
Fejsbučenje 