Dok se globalno broj zaraženih neumoljivo penje sa 1.118.045 ljudi sa COVID-19 virusom jedna zemlja je uspela da obuzda ovu pošast uzdignute glave. Južna Koreja sa 10.156 zaraženih ima 177 umrlih dok je širom sveta umrla 59.201 osoba. Broj novih slučajeva u Južnoj Koreji je 94 što je malo i zemlja je uspela da poravna krivu rasta.
Južna Koreja je testirala skoro milion od ukupno 51.5 miliona sanovnika. Imaju kapacitet da testoraju 20.000 ljudi dnevno, rezultati su gotovi za 6 sati i stižu pacijentu na mobilni putem tekst poruke kao i zaduženoj zdravstvenoj ustanovi. Tom metodom imaju brz uvid u novozaražene koji odmah idu u izolaciju a sve osobe koje su bile u kontaktu sa nosiocem korone se testiraju istog dana.
I sve je to učinjeno bez policijskog časa i restrikcija okupljanja. Plan države još u toku epidemije u Wuhanu je rapidno definisan: testiranje, praćenje, mapiranje i tretiranje.
Kao što sam pisao pre neki dan testiranje je ključ ove pandemije. Naime 27. januara, sa samo 4 zaražena, vlasti su angažovale 20 kompanija da brzo razviju test koji će biti odobren u rekordnom roku. Za samo nekoliko dana prva firma je donela test, država ga odobrila i debelo platila. Druge firme su sledile i Južna Koreja je sve prihvatila, sve odobrila i svakome platila. Ilustracije radi, do kraja februara zemlja je testirala 46.127 osoba sa simptomima dok je SAD testirala samo 426. Obe zemlje su prve slučajeve zabeležile 20. januara. Na ovom primeru je jasno da je šarlatanski pristup koji je Donald Trump patentirao a naši u početku prigrlili bio katastrofalan. Ovo mu dođe kao epidemiološka priča o cvrčku i mravu – dok su se neki opušteno sprdali sa virusom drugi su marljivo radili. Sada i jedni i drugi ubiru plodove svog truda.
Nakon testiranja zemlja je angažovala brojne resurse za praćenje i mapiranje. Koristili su intervjue, sigurnosne kamere, mobilne telefone kao i kreditne kartice da mapiraju, do poslednjeg minuta, kretanje zaražene osobe. Dok su se naši stručnjaci sprdali i slali nas u šoping, korejski doktori su rapidno osmislili plan, bacili se na proizvodnju testova i iskoristili digitalizaciju koja u toj zemlji nije samo slovo na papiru. Angažovali su mlade programere koji su za par dana osmislili aplikaciju koja je vršila kontrolu zaraženih u karantinu. Druga aplikacija – Corona100m – upozorava nezaražene da li su u krugu od 100 metara od zaraženog.
Zemlja je ozbiljnošću, ranim prepoznavanjem prirode virusa i tehnologijom pobedila pandemiju. Ovo je odličan primer primene tehnologije u ime demokratije i za benefit svojih sugrađana. Dok su i SAD i Srbija veoma sposobne da prisluškuju novinare i druge ‘nerijatelje’ sistema nisu u stanju da pitaju Južnu Koreju da nam poklone date aplikacije. Da smo ih imali ne bi bilo problema sa našim sugrađanima koji su se vratili iz inostranstva. I ne bi naši zvaničnici morali da zapomažu sa malih ekrana da ljudi ostanu disciplinovani. Zevamo u telefone po ceo dan, pa daj bar da ima neke vajde.
Južna Koreja je zaražene odmah klasifikovala u asimptomatične, lake, teške i kritične. Jedni su hospitalizovali a drugi slati u smeštaje koje su ustupile velike firme kao što je Samsung. Ideja za sajam je došla od južnokoreanaca a ne od kineza. Prijatelj lekar koji se odmah prijavio da ga prebace na Infektivnu Kliniku mi kaže da su našim protokolima za pandemiju korone najviše doprineli korejanci sa njihovim uputstvima.
Ovim putem smrtnost u Južnoj Koreji je oko 1,5% u odnosu na svetsku od 4,6%. Javnost, putem jasnih demokratskih medija je od početka bila upoznata sa rizicima od korona virusa. Njihovi epidemiolozi su budno pratili razvoj događaja u Wuhanu i iskoristili to vreme za osmišljavanje strategije. Javnost je odmah počela sa društvenim distanciranjem. Restorane, bioskope i radnje su vlasnici sami zatvarali jer posla nije bilo a država je rapidno primenila ekonomske mere. Crkve su u prvoj nedelji odlučile da službu obavljaju online.
Južna Koreja je reagovala kao prava demokratija. Znanje i ozbiljan pristup, uz pomoć društvenog kolektivizma karakterističnog za deleki istok, su jasna formula za prevazilaženje ovakvih kriza. Nisu imali ni vrišteće novinare ni nevladine organizacije sa bespotrebnim pričama o tehnologiji i velikom bratu. Čitavo društvo je shvatilo cenu balansa između privremeno narušene privatnosti i zdravstvenih mera.
Sve ovo pišem jedne sunčane subote u Beogradu. Policijski čas nam počinje u 13 časova i trajaće do nedelje ujutro. To je cena neozbiljnosti, onda kukavičke panike pa na kraju digitalizacije koje bi se posramio i Fred Flintstone.
Fejsbučenje 