‘I don’t like Mondays’ peva Bob Geldof ali sigurno nije mislio na ovakve ponedeljke. Ulazimo u drugu nedelju vanrednog stanja i naši životi su usmereni na pandemiju korona virusa a sve ostalo bledi u sekundarno. Kao da je neko udario pauzu na kasetofonu i svi napeto čekamo ko će da stisne play.
U Srbiji se do sada zarazila 741 osoba dok je njih 13 umrlo od posledica korone. Svet ima 723.287 zaraženih i 33.993 mrtvih. Sunčani vikend je izmamio ljude napolje ali su oni koji su izašli u šetnju izazvali srdžbu predsednika, činovnika i nekih sugrađana. Kako se usuđuju? Pa znaju li koliko je opasno? I kao roditelj koji kudi decu i uzima im loptu kao kaznu, Vučić preti celodnevnim policijskim časom. Psihoza se uvlači i upiranje virtuelnim prstima seva drušrtvenim mrežama.
Šta god građani mislili o svojim političarima i njihovim potezima jasno je da su u epicentru istorijskog događaja. Epidemije su visile nad društvima kao stalna nevidljiva pretnja i imale značajan uticaj na istorijske tokove. COVID-19 će ostaviti duboke istorijske ožiljke koji će pokoljenja studirati.
U našoj generalnom obrazovanju uglavnom se upoznamo sa dve velike istorijske epidemije kuge. Jedna iz 6. i druga iz 14. veka ovekovečene su u istorijskim i umetničkim spisima i deo su naše opšte kulture.
Rimsko Carstvo je u šestom veku bilo svedok razarujuće kuge koja je kulminirala u Konstantinopolju 542. godine. Procenjuje se da je epidemija odnela do 50 miliona života što je tada bilo oko polovine stanovništva Evrope, Azije i Afrike. Ljudi su sahranjivani u masovnim grobnicama, koje živi nisu dovoljno brzo kopali od broja nastradalih. Serija epidemija koja je u nadolazećim vekovima mlela Vizantiju je i delom doprinela njenom konačnom raspadu.
Justinijanova kuga, nazvana po vladaru koji je te 541. godine vladao carstvom, epidemija je desetkovala lučke gradove širom Sredozemnog Mora. U prvom naletu za dve godine zaustavila je život i ubila oko 25 miliona ljudi. Nakon toga se razvlačila skoro 200 godina po Africi, Aziji i Evropi. Bila je stalna pretnja u umovima ljudi i lidera, kako navodi vizantijski istoričar Prokopije koji je napisao slavno delo Tajna Istorija (Historia arcana). Knjiga čudna za to doba, jer oštro kritikuje vladara Justinijana i njegovu ženu Teodoru, objavljena je tek nakon smrti cara. U njoj opisuje strašne scene posledica kuge na društvo tog doba. Konstantinopolj je tada imao oko 500.000 stanovnika, a Prokopije piše da je u vrhuncu kuga kosila do 10.000 ljudi dnevno. Drugi istoričari potvrđuju brojku do 5.000 ljudi dnevno. U poređenju sa današnjim Beogradom to je brojka od 15.000 do 30.000 ljudi. Sam car je preživeo kugu ali je izgubio ženu, dosta dece, većinu ličnih sluga i radnika na dvoru. Istoričar navodi da brutalni car ne da nije štedeo poreza seljake u vreme epidemije nego je zahtevao da se porez plati i za mrtve. Posledice epidemije se i danas raspravljaju među istoričarima. Najveća polsedica je nemogućnost cara i njegovih naslednika da ujedine Rimsko carstvo. Nije bilo dovoljno ljudi za pohode a carska kasa je dugo bila prazna.
Druga pandemija koja je oborila Evropu na kolena se širila između 1347. i 1351. godina. I za ovu epidemiju kuge se smatra da je došla iz Kine putevima svile. Crna smrt se ušunjala u Evropu na 12 brodova koji su od Crnog Mora putovali do sicilijanske luke Messina. Pri ulasku u luku horor dolazećih dana je brzo svima bio jasan. Većina posade na brodovima je bila mrtva a oni živi su ličili na zombije prekrivene plikovima iz kojih su curili gnoj i krv.
I pre dolaska brodova Evropom su se širili tračevi o crnoj smrti koja je kosila Kinu, Persiju, Siriju i Egipat. Genetičari su modernim metodama utvrdili da je ova pretpostavka tačna.
Slavni pesnik Giovanni Boccacio piše koliko su bili nespremni za bolest koja je prema njegovim rečima „u početku počinjala sa bubuljicama u međunožu ili pazuhu…koje su rasle do veličine jabuke ili jajeta.“ Simptomi su bili sveobuhvatni – groznica, povraćanje, dijareja, strašni bolovi i ubrzo smrt. Pesnik kaže da je toliko zarazna da samim dodirom odeće bolesnog zaraza prelazi dalje.
Danas znamo da kugu izaziva bakterija Yersina pestis i da se širi vazduhom i putem buva i pacova. Ali u 14. veku nedostatak znanja i praznoverje su ovu bolest često vezivali za Božju kaznu.
Istorijskih posledica ove pošasti je na pretek ali je glavna opadanje obradive zemlje pod kultivacijom usled visoke smrtnosti među seljacima. Nadnice su porasle a cene zanatskih proizvoda skočile. Kuga je počela da razbija rigidnu klasnu podelu društva tako da je kuga na neki način jedan od boraca za ono što danas poznajemo kao ljudska prava. Feudalni sistem je počeo da se raspada i kuga je imala ulogu u tom procesu.
Populacija Engleske 1400. godine je brojila samo 50% u odnosu na 1300. godinu. Procena je da je oko 25 miliona ljudi umrlo širom Evrope i kontinent je tek početkom 16. veka dostigao broj ljudi kao pre epidemije. Smrtnost je bila preko 50%, tako da nam je danas jasan horor kuge u vreme kada korona ubija daleko manje ljudi. Nikakav tretman nije postojao i lekari su samo nemo posmatrali ljude koji su često čitavu bolest od prvih simptoma do smrti prolazili za 24 sata.
Istorijske posledice ovih pandemija su akademska tema koja i dalje pali maštu istoričara. Nema sumnje da su promenile tok istorije. Korona je zaustavila svet na način koji niko samo par meseci unazad nije mogao da sanja. Istorija je stala na momenat i polako skreće. Kuda? Ne znamo tačno. Pokoljenja će studirati medicinske, ekonomske, psihološke i društvene efekte ove pandemije. Jedno pitanje će visiti nad njima: da li je COVID-19 i poslednja pandemija?
O samom virusu naravno drugovi i drugarice iz KP Srbije nisu izneli nijedan jasan dokaz. Ništa zaista o broju zaraženih, broju umrlih, kako se sve utvrđuje, da li su testovi pouzdani, o stvarnim uzrocima smrti itd. Bez preciznih naučnih dokaza.